Кратак преглед историје Сремске Епархије

Од свих области Војводине СРЕМ (благодетна и плодоносна равница и „Планина" Фрушка гора између двеју река Дунава и Саве, попут библијске Обећане земље земље између Тигра и Еуфрата) први излази на позорницу светских збивања, у тадашњу Римску империју, и врло брзо постаје јак државни центар у којем се решавају. тада, најважнија питања.

Након пропасти Римске империје Срем је често ме-њао господаре. Њиме су господарили: Готи, Хуни, Гепиди, Авари, Византинци, Франци, Бугари, Угри, Тур-ци, Аустријанци. 
Срби се у Срему први пут помињу у IX веку, а у Срем. Митровици је врло рано постојао један српски православни манастир, све до 1344. када је прешао у руке бенедиктинаца. О развијеном духовном животу православних Срба у Срему говори податак да је наследник Св. Саве на престолу Архиепископа српских, кога је сам Свети Сава одредио за свога наследника, био Св. Арсеније за кога архиепископ Данило у свом делу „Животи краљева и архиепископа српских" каже: „Овај блажени отац наш и учитељ и светитељ Христов Арсеније, би рођењем од сремске земље, син добровер-ник и побожних родитеља..." Неки хроничари кажу да је Св. Арсеније рођен у Сланкамену. 
По старом предању у Сирмиуму је била епископска столица још од апостолских времена. Тако се сггомињу као сирмијски епископи: Епиктет и Андроник које је наводно св. ап. Петар рукоположио и ту поставио.
Др Филарет Гранић набраја ове сирмијске епископе: Иринеј, Домнус (учествовао на I Васељенском сабору), Еутерије, Фотин, Германије, Анемије, Корнелије. Помињу се још у V и VI веку Лауренције и Себастијан. Имена каснијих епископа нису сачувана. У IX веку у Сирмиуму је епископ био св. Методије. За време маке-донског цара Самуила (X и XI век) Сремска епархија је била потчињена Охридској архиепископији. 
После Боја не Косову (1389) и пада Деспотовине (1459) сеобе Срба на север биле су врло честе и масов-не (1690. Велика сеоба под Арсенијем III Чарнојевићем) па је данашња Војводина већ тада добила потпуно српски карактер. 
После битке код Никопоља (1396) Турци упадају у Срем пале и пљачкају. Будући да се тада у Срему настанило много Срба, а да би лакше бранио јужну границу, угарски краљ Матија поставља Србима за деспота Вука Бранковића, сина слепог Гргура Бранковића, унука деспота Ђурђа Бранковића и даје му феудална добра у Срему: Купиново, Сланкамен, Беркасово и Ириг. У народној традицији остао је, због великог јунаштва, упамћен и опеван као „Змај Огњени Вук". У Сланкамену, где се настанио, подигао је (1468) цркву Св. Николе а у Фрушкој Гори, по предању, манастир Гргетег (1471) и назвао га по свом слепом оцу Гргуру. Вук је умро млад 1485. године, без мушког потомства. 
Краљ Матија је изузетно ценио вредност и сара дњу Срба и одлучио је стога да њихову деспотовину у Срему продужи и даље и то баш у династији Бранкови-ћа, као законској и најугледнијој међу Србима. Избор је пао на Вукова брата од стрица Ђорђа, сина слепог Стефана и Ангелине, ћерке арбанашког великаша Ђор-ђа Аријанита, На позив краља Матије, Ангелинa са синовима Ђорђем и Јованом, носећи са собом св. мошти слепог Стефана, долази у Купиново где се настањују. После десетак година деспотовања Ђорђе се замонаши (1497) узевши монашко име Максим, а за деспота би постављен брат му Јован. Овај храбри и енергични млади човек умре већ 1502. год. Са мајком и са моштима очевим и братовим Максим одлази у Румунију где га цариградски патријарх Нифон посвећује за епископа. По хиторонији Максим се враћа у Срем и постаје Митрополит београдско-сремски. Заједно са мајком Ангелином подиже манастир Крушедол (око 1509). У то време већ „смирена монахиња Ангелина, бивша деспотица српска подиже манастир Фенек и цркву Сретења Господњег близу ман. Крушедола и попут наших средњовековних властелинки окупља монахиње и девојке учи их посту, молитвни и раду. Владика Максим приступа организацији своје епархије: Народно предање приписује овој светој породици подизање многих манастира у Срему. Максим је умро 1516. године. Сви ови последњи Бранковићи канонизирани су и сахрањени у њиховој задужбини манастиру Крушедолу, У којем је Владика Максим створио дивну и богату библиотеку (чувено је „Максимово јеванђеље" из 1514, једно од најлепших дела писарске уметности тога доба). 
У једној црквеној песми (Србљак, 10. децембар) прославља се света породица Бранковића овако: „ИГРАЈ СРЕМЕ, земљо српска, весели се света митрополијо, храме Божије Матере радуј се, полагањем Стефана благочестивога, Максима блаженога, Ангелине преподобне и Јована Праведнога, јер се молe за народ свој као љубитељи отачства, да у миру песму певамо: слава Богу који је учинио најславније". 
Од времена деспота Стефана Лазаревића до пада Срема под Турке 1529. године (и остао под њима до карловачког 1699. односно пожаревачког мира 1718. г.) историји су познати следећи београдско-сремски митроволити: Исидор, Григорије, Јоаникије, Филотије, Григорије II, Теофан и св. Максим. 
За време турске владавине Сремом у фрушкогорским манастирима имамо још два светитеља: Стефана Штиљановића и Теодора Тирона. Штиљановић је поре-клом из Паштровића, у XVI веку био је са службом у Срему и Славонији где је ратовао са Турцима. Као ле-гендарна личност помиње се у записима као кнез, срп-ски деспот, властелин, краљ. Умро је око 1540. у Шикло-шу а 1545. његове мошти пренете су у манастир Шиша-товац. А од 1555. године у ман. Хопову се налазе св. мошти Теодора Тирона, хришћанског великомученика из IV века.

КАРЛОВАЧКА МИТРОПОЛИЈА
1690-1920.

Историја Српске цркве у Карловачкој митрополији има неколико особености: наша црква на овом подручју прва се, силом прилика, административно одвојила од Пећке патријаршије пре њезивог укидања 1766. године, затим: наша црква у Карловачкој митрополији налазила се под политичком управом једне хришћанске државе али није била поштеђена од борбе за опстанак и слободу исповедања вере. Напротив она је, по много чему, била сложенија и тежа. 
Целокупан народно-црквени живот у Срему, од Велике сеобе (1690) до пропасти Аустроугарске (1918) и васпостављања Српске патријаршије (1920) управљао се према три основна државна закона: према Леополдо-вим привилегијама (1690—1779), Деклараторији (1779—1868) и Рескрипту (1868-1920). 
Карловачка Митрополија је ушла 1920. године у састав поново васпостављене Српске патријаршије, уносећи у ову, дуго очекивану, заједницу све своје велике културне и организационе тековине и немало искуство.Уједињење свих српских православних црквених области проглашено је у Београду 26. 05. 1919. године. Св. архијерејски сабор, који је одржан у Срем. Карловцима у јесен 1920, донео је, на дан Сабора српских светитеља 12. септембра, одлуку којом се уједињена Српска црква уздиже на степен Патријаршије. После два месеца за првог патријарха обновљене Српске патријаршије изабран је митрополит Србије Димитрије Павловић.
Патријарх је као митрополит београдско-карловачки лично управљао и једним и другим делом ове црквене области. Али ускоро ради лакшег управљања сремско-карловачком епархијом постављен је викарни епископ са титулом — епископ викар Срем. Митровице. Тако су сремском епархијом, све до 1947. године, управљали Патријарси српски: Димитрије (1920-1930), Варнава (1930-1937) и Гаврило (1938-1950). 
По једној статистици из 1924. године Сремско-карловачка епархија је имала: 208.000 православних душа, 245 парохија, 164 цркве и капеле, 142 парохијска свештеника. Манастира је било 15 - а у њима: 107 монаха (8 архимандрита, 6 игумана, 31 јеромонах, 4 јерођакона) и 56 монахиња (2 игуманије у два женска манастира Кувеждину и Хопову). 
С обзиром на црквене потребе на редовном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ 1947. године донета је (7. маја) одлука о васпостављању Сремске епархије, са седиштем у Сремским Карловцима, у чији састав улазе Арх. намесништва: сремскокарловачко, старопазовачко, земунско (сем града Земуна), карловчићко, румско, сремскомитровачко, илочко, шидско, вуковарско и осјечко. Исти Сабор је за администратора Сремске епархије поставио Епископа злетовско-струмичког Викентија Проданова, који је администрирао Епархијом до избора за новог патријарха српског 1950. године.
Од 1951 — 1955. Сремском епархијом је управљао епископ Никанор Иличић.
Други епископ обновљене Сремске епархије био је Макарије Ђорђевић (1955 — 1978). Обилази опустошену Епархију, служи, проповеда, освећује обновљене храмове, рукополаже нове свештенике. У његово време Карловачка богословија обнавља рад (1964) прво као одсек Београдске богословије „Св. Саве", да би убрзо постала самостална и за свог заштитника узела св. Ар-сенија Сремца.Носле смрти Епископа Макарија једно време Сремском епархијом администрира Еп. бачки Никанор да би Св. архијерејски сабор 1980. године изабрао дотадаш-њег Епископа бањалучког Др. Андреја Фрушића за новог Епископа сремског. Еп. Андреј је поред Карловаца резидирао и у Сремској Митровици. 

Четврти епископ васпостављене Сремске епархије је Василије Вадић,  садашњи њен Епископ. Епископ Василије је, до 1986. године када је изабран и устоличен у трон Епископа сремских у Срем. Карловцима, био (8 год.) Епископ аустралијско-новозеландски.Тек доласком Еп. Василија на чело Сремске епархије почиње њена пуна материјална, морална и духовна обнова. Обнављају се, у рату порушени и оштећени и подижу нови храмови, парохијски домови. Поред св. храмова почињу да се граде Светосавски домови за потребе верника. У једном трену (1987-8) било је 60 градилишта у Епархији. Епископ неуморно обилази Епархију, служи, рукополаже нове свештенослужитеље, про поведа, саветује, бодри и окупља српски народ који је, у овом смутном времену, почео да враћа вери и Цркви својој. У току је обнова многих, у рату порушених и оштећених манастира у Фрушкој Гори. Запажена је и издавачка делатност у Епархији. У Сремским Карловцима се гради фабрика свећа за потребе Српске православне цркве, која ће, када ускоро буде завршена, бити највећа и најопремљенија фабрика те врсте у православном свету. Свети архијерејски сабор је 1991. године васпоставио Осјечкопољску и барањску епархију са седиштем у Даљу и њој припојио два Арх. намесништва (вуковарско и осјечко) из Сремске епархије.

Званична презентација или ти сајт Епархије Сремске не фукционише више с тога вас упућујемо на Манастире Сремске Епархије.